Shvatanje vaspitanja u delu Žan Žak Rusoa

Medju najveće duhove francuske u XVIII. veku treba da ubrojimo Žan Žak Rusoa koji je u pedagogiji delomično nastavio senzualističku tradiciju Džona Loka, a delimično na svoj način protestvovao protiv srednjevekovnog vaspitanja time što je u središte vaspitnog nastojanja postavio dete, njegove psihičke i razvojne osobine, i tražio između ostalog naročito njegovu aktivnost. Ostao je kod senzualizma i deizma, a usprotivio se racionalizmu, te ga je svladao na njemu svojstven način.
Ruso se rodio u Ženevi 1712. u porodici urara. Imao je veoma tešku mladost, a kasnije i vrlo buran život. Majka mu umire pri porodjaju, tako da je otac vodio brigu o decaku koji je inače imao veoma bujnu maštu. Po prirodi je bio slabašno i osetljivo dete.
Nakon sticanja osnovnog obrazovanja Ruso izučava graverski zanat. Zbog majstorove surovosti Ruso napušta zanat i pocinje da skita po svetu. Jedno vreme je radio kao sluga, kućni učitelj, prepisivač nota, sekretar itd. Pošto nije mogao da nastavi dalje školovanje, postao je smouk čitajući mnogo knjiga pre svega dela slavnih filozofa Dekarta, Loka i drugih.
Kasnije odlazi u Pariz gde je ušao u krug književnika i filozofa, a posebno se sprijateljio sa Diderom. Godine 1750. akademija u Dižonu raspisuje konkurs na temu ˝Da li je napredak u naukama i umetnosti oslabio ili unapredio moral?˝ na šta je Ruso odgovorio da je moral oslabio, sto je vise civilizacija napredovala. Već u tom prvom literalnom radu Ruso jasno formuliše koncepciju koju kasnije razrađuje u svojim delima: u prvobitnom stanju ljudi su bili ravnopravni i slobodniji nego kasnije, u veštačkom političkom uređenju. Po njemu civilizacija nije donela sreću čovečanstvu.
Nakon par godina ista akademija raspisuje novi konkurs ovoga puta sa temom ˝O izvoru nejednakosti među ljudima˝. Ruso se i na drugi konkurs odazvao, a 1762. godine je izdao raspravu ˝Društveni ugovor˝.
Njegovo glavno pedagoško delo je knjiga ˝Emil ili o vaspitanju˝ koja je izašla 1762. godine. To delo po obliku sadrži elemente romana i rasprave, a idejno predstavlja napad na feudalno vaspitanje i skolastičku školu, te daje sliku idealnog vaspitanja. Ruso u tom delu najoštrije napada konfesijsku religiju i crkvu te zastupa načela deističke vere izazvao je jak otpor katolicke crkve i sveštenstva. Knjigu su javno spalili na trgu usred Pariza, a samom Rusou su zapretili zatvorom. Nakon ovih događaja beži u Bern gde takođe nailazi na negostoprimstvo i odatle odlazi u Englesku. Zbog višegodišnjih progona kod Rusoa se javlja duševna bolest.
Godine 1767. vratio se u Francusku, gde je napisao sa velikom iskrenošću psihološki duboko zasnovanu autobiografiju ˝Ispovesti˝. U Francuskoj i umire.

Pedagoški pogledi i značenje

Kada govorimo o Rusou kao pedagogu i filozofu bitno je napomenuti da je on bio predstavnik sitne buržoazije(zanatlije,nadničari,siromašni seljaci...). Zbog ovog njegovog drustvenog i socijalnog položaja razumljivi su i njegovi filozofski stavovi, pogotovo ideja o ravnopravnosti svih ljudi.

Prirodno vaspitanje

Kao ideolog jednakosti, prirodnog prava(vrhovna vlast pripada narodu), prirodnih pravaca i prirodne vere, i to u mnogo demokratskijem obliku nego Lok, koji je priznavao kraljevu vlast, Ruso je postao predstavnik prirodnog vaspitanja. Ruso je gajio kult prirode, pa je poznato i njegovo načelo ˝vratimo se prirodi˝. Takođe kod Rusoa susrećemo opet načelo ˝vaspitanje treba da je u skladu sa prirodom˝, ali se to načelo kod njega pojavilo na nov način, ranije nego kod Komenskog. Dok Komenski izvodi nacela o metodi odgoja i nastave iz skladnosti sa spoljašnjom prirodom, Ruso misli na prirodu deteta, koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagoditi.
Ruso kroz ova njegova načela zahteva da majka sama doji dete i da se niko ne meša u razvoj deteta i ne pospešuje ga, sto je u stvari srž njegove teorije o slobodnom vaspitanju.

Tri vrste vaspitanja

Ruso govori o tri vrste vaspitanja: vaspitava priroda, vaspitava čovek i vaspitavaju stvari. Priroda vaspitava time što u nama razvija sposobnosti i orgne. Ljudi nas vaspitavaju tako što nas uče upotrebljavati ono što u nama razvija priroda, pre svega sposobnosti. Stvari nas odgajaju tako što stičemo vlastito iskustvo u sredini koja utiče na nas. Uslov za dobro vaspitanje je skladnost sve tri vrste vaspitnja. Vaspitanje koje potpuno zavisi od nas samih je ono koje pružaju ljudi, delimično zavisno ono vaspitanje koje pružaju stvari, a sasvim nezavisno od nas je vaspitanje koje pruža priroda. Vaspitač se mora u svom radu podrediti prirodi deteta i detetu mora davati slobodu.

Zadatak vaspitanja

Na osnovu ovakvog ocenjivanja vaspitanja koje pruža priroda, Ruso je odredio ulogu vaspitanja koju treba da pružaju ljudi. Prema Rusou vaspitačeva uloga je da stvara što povoljnije okolnosti za razvoj deteta, za njegovo sticanje sve brojnijih iskustava i da ga zbliži sa prirodnim posledicama. Time se na prvo mesto stavlja iskustvo deteta.
Ruso zasniva svoju veliku veru u prirodu deteta na veri u čoveka, na svom humanizmu, kojem je polazna tačka njegovo uverenje, da je covek po svojoj prirodi dobar i da medju ljudima postoje neizmerno male razlike.
Posto prirodno vaspitanje ne formira dete za prirodno stanje neizkvarenosti i jednakosti, zbog toga pravo vaspitanje najpre mora dete odvojiti od pokvarenog društva i preseći veze, koje spajaju dete sa njim.

Dete-poseban svet

Uprkos tome, što Ruso daje primarno značenje prirodi deteta i njegovom razvoju, on visoko ceni vaspitanje od kojeg očekuje da će promeniti društvo. Po Rusou društvo će postati slično svom prvobitnom stanju samo onda ako vaspitanje bude pomoglo prirodni razvoj.
Ako vaspitanje hoće da vrši taj zadatak, mora pre svega da upozna dete i da ga prouči. To je drugo veliko načelo Rusoove pedagogije. U tom načelu takođe koren nalazi i Rusoova psihologija razvoja deteta. Ruso je zaslužan što je utvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka, da dete nije odrastao čovek u malom već da kod deteta moramo govoriti o njegovom specificnom fizičkom i društvenom razvoju. Dakle o uzrastu koji ukljucuje i psihicke osobine.

Slobodno vaspitanje

U skladu sa Rusoovim uverenjem o nepokvarenom i slobodnom stanju čoveka u prvobitnom društvu takođe je i njegov glavni vaspitni cilj: treba vaspitati slobodnog čoveka, koji ceni slobodu iznad svega. Ruso je u tome bio nedosledan, u mnogim stvarima je protivrečio, jer je na jednoj strani sve ocekivao od vaspitanika, a na drugoj strani sve od vaspitača. Zbog toga što ne priznaje vaspitaču vodeću ulogu u vaspitnom procesu, onemogućuje plansko usvajanje nastavnog gradiva, idealizira detetovu prirodu, precenjuje ulogu bioloških faktora u detetovom razvoju i negira društvu pravo da postavlja vaspitne ciljeve.

Vaspitni cilj

Iz Rusoovog karakterističnog sitnoburžoaskog humanizma proizilazi posebna strana vaspitnog cilja. Ne radi se o vaspitanju slobodnog čoveka određenog drustvenog i socijalnog statusa, zvanja ili države, već se radi samo o vaspitanju čoveka.
Time je takođe pobijao stalešku školu i prerano profesionalno obrazovanje. Pošto je odklanjao feudalnu kulturu, više je zahtevao od iskustva dece, pa je preteran njegov zahtev da do svega deca sama dolaze, pa je zbog takvih stavova vise puta ulazio u protivrečje i pogresne tvrdnje.
Budući da zamisao o razvoju mladog čoveka spada među najveće rezultate Rusoova duha, poznavanje osnovnih osobina toga razvoja bitno nam dopunjuje sliku njegove pedagoške ličnosti.

Stepeni razvoja deteta

Ruso deli čovekov razvoj na četiri odnosno pet stupnjeva. Peti stepen znači već potpunu zrelost i osposobjenost za porodičan život.
Prvi stepen je period od rođenja do druge godine. To je doba utisaka, prijatnosti i neprijatnosti, period u kojem dete oseća samo svoju slabost, raspolaze plačom i suzama, period telesne nege, koja se završava govorom deteta. Drugi stepen razvoja traje od druge do dvanaeste godine. To je period kada dete ˝nije ni čovek ni životinja, nego samo dete˝, to je doba ˝razuma koji spava˝. Na tom se stupnju pre svega razvijaju čula. Treći stepen traje od dvanaeste do petnaeste godine i predstavlja period umnog vaspitanja. Četvti stepen traje od petnaeste godine do punoletstva. To je period moralnog vaspitanja.
Prvi stepen razvoja- Vaspitanje na prvom stepenu razvoja deteta je pre svega fizičko vaspitanje. Ruso daje mnogo uputstava majkama kako da neguju svoje dojenče. Preporučuje kada treba prestati sa dojenjem, upozorava na prve zube itd. Roditelji treba sami da vaspitavaju svoju decu, što znači da u vaspitavanju treba podjednako da učestvuju i otac i majka. Ruso traži od vaspitača da bude primeran uzor svom vasitaniku, da bude dobro vaspitan i mudar, i da mu bude prijatelj i drug.
Prema Rusou, dete već od samog početka treba fizički da jača i treba ga privikavati na to da se odriče određenih stvari. Zbog toga detetu se ne smeju zadovoljavati sve želje. Ne sme se silom razvijati detetov govor, jer se takao kvari njegov izgovor. Najbolji način da se prevaspita hirovito dete jeste da mu se ne poklanja prevelika pažnja.
Drugi stepen razvoja- Drugo razdoblje za Rusoa ne znači razdoblje učenja. Prema njemu pre nego sto dete započne umno vaspitanje dete mora imati razvijena čula. Ruso tvrdi da su deca u tom razdoblju sposobna da misle samo konkretno, što je loše. Ispravno je to da je potrebno pokloniti veliku brigu razvoju čula. U tom razdoblju potrebno je nastaviti sa fizičkim vaspitanjem kao što su šetanje, rad u vrtu itd. ali je odlučno protiv toga da se dete u tom periodu moralno vaspitava, zbog toga sto dete nije u stanju da shvati moralne pojmove. Nasuprot surovom feudalnom kažnjavanju Ruso preporučuje disciplinu prirodnih kazni: dete treba da oseti posledice svojih dela. On je prvi proglasio načelo ˝prirodnih posledica˝. Dete će iz posledica svog delovanja šta je dužnost, potreba, nužnost, nemogućnost. Medjutim pogresio je kada je tvrdio da je to jedino vaspitno sredstvo.
Ruso je posebno protiv sistematske nastave u tom periodu. Na taj način oslobađa dete od knjige, koja je kako on kaze uzrok najgoreg zla za dete. U tom periodu dete nikako ne treba prisiljavati da nauči da čita i pise, ali nemože mu nikako naškoditi ako nauči.
Treći stepen razvoja- Ovaj stepen je period shvatanja nauke. Dete ima višak energije i treba negde da je istroši, da bi na taj način sticalo znanje. Pritome je bitno da učenici uče ono šta će im biti od koristi. Na prvo mesto savlja predmete iz nauka o prirodi kao što su geografija, astronomija, fizika, a potpuno je uklonio veronauku. Tu je njegova velika zasluga. Ali pre toga deca tog uzrasta treba da uče pisanje, čitanje, računanje i geometriju.
Učitelj treba svoj rad da oslanja na radoznalost i lični interes deteta da razvija u detetu samostalnost, aktivnost i sposobnost zapažanja. Ucenik mora da sve razume i mnogo posmatra, istražuje i da sa svojim učiteljom o tome pazgovara. Prilikom posmatranja i proučavanja potrebno je da učenik bude što više samostalan. Nakon sto ga učitelj izvede na put, učenik treba sam da stiče znanje koliko on smatra da mu je potrebno. Ruso ovde delimično greši jer od sistematskog znanja, do naučnih sponaja i navika samostalnog rada ne može učenik doći sam bez pouzdanog i planskog vođenja i učiteljove pomoći. On ne pridaje veliku važnost udžbenicima. Jedina knjiga koju on preporučuje Emilu je knjiga ˝Robinson Kruso˝.
Ruso jako ceni radno vaspitanje. On tvrdi da rad zbližuje čoveka sa prirodnim stanjem. Vaspitanik treba da zna da radi seljačke poslove i da izuči neki zanat. Tako će upoznati radnički život i vaspitavati se radom. Ruso tvrdi da je kod tako vaspitanog deteta pri kraju trećeg stepena razvijen razum, tj. sposobnost da stekne znanje i da je to znanje ne toliko veliko koliko je čvrsto. Glavni nedostatak takvog znanja je taj da je nedovoljno sistematsko i raznovrsno.
Četvrti stepen razvoja- Kod moralnog vaspitanja radi se o životu za društvo i uredjenju odnosa prema ljudima. Moralno vaspitanje čini jezgro vaspitnih zadataka četvrtog stupnja. Kod vaspitanika se pojavljuje osećaj prijateljstva prema drugom polu, u kojim je koren saosećanja za druge ljude. Dete treba vaspitavati tako da gaji veliku ljubav prema svim ljudima.
Zadatak moralnog vaspitanja je odgajanje dobrote. Oko sedamnaeste i osamnaeste godine javlja se pitanje religije, koje do tada nije bilo bitno. U tom razdoblju takođe se javljaju polne sklonosti i polne strati. Ruso govori prilično opširno o polnom životu i daje mnogo dobrih saveta. Treba paziti da u detetu ne probudimo prerano polne želje. Da ne bi postala mekušci deca ne smeju da lenčare i ne smeju da čitaju erotske knjige. Kada dete pita o stvarima vezanim za polni zivot treba se truditi da se na ta pitanja neda odgovor ili ga bar nekako izbeći, ali nikako se ne sme lagati.

Vaspitanje žene

Rusoovi pogledi na ženu i žensko vaspitanje spadaju u njegove najzaostalije poglede. On je uveren da između muškarca i žene postoje velike razlike, i to u samom postojanju, sposobnostima i zanimanjima. Po njegovom mišljenju žena postoji samo zato da bi rađala decu i ugađala mužu, kao i da se brine za njegovu sreću. Zbog tih razlika zenu je potrebno drugačije odgajati nego muškarca. Pre svega treba je vaspitati tako da bude sposobna da se brine o mužu i kućanstvu. Takodje je potrebno i fizičko vaspitanje da bi žena radjala zdrav narastaj. U moralnom pogledu žena treba da bude poslušna, ponizna, umerena i uljudna. Žena mora biti stalno podređena autoritetu. Ovi pogledi nisu predstavljali samo Rusoove stavove već i stavove sitne buržoazije, čiji je ideolog bio Ruso.

Zaključak

Žan Žak Ruso je snažna figura francuskog prosvjetiteljstva, svojim je snažnim književnim stilom, svojom veoma čuvstvenom i ingenioznom prirodom i upravo fanatičkom privrženošću svojim idejama snažno razbudio pedagoške ideje u društvenoj svesti XVIII veka i doveo ih u središte pažnje. Priroda i sloboda, to su osnovi njegovih filozofskih, socioloških, političkih i pedagoških pogleda. Strastveno borben protiv ekonomskih, političkih i idejnih okova feudalizma, vezan teškoćama i sponama sitnoburžoaskih slojeva, postao je predstavnik ideja bratstva, slobode i jednakosti, ali je ujedno zapadao, naročito svojim pedagoškim pogledima, u teška protuslovlja, koje je moguće razumeti delomično iz njegovog klasno-društvenog položaja (bori se protiv feudalizma i kritikuje ga a ujedno idealizira ekonomsku i socijalnu sredinu sitnih vlasnika), a delomično iz njegovog prilično neuravnoteženog karaktera.
Kritika Rusoovih pogleda nije teška, jer su greške dovoljno očite. Navest ću samo neke. U težnji da bi dete udaljio od feudalnog društvenog uređenja, išao je predaleko, te je makar na prvom stepenu detetovog razvoja izolirao vaspitanika od bilo kojih društvenih uticaja. Ne može se prihvatiti ni Rusoovo obožavanje prirode deteta, koju postavlja u središte vaspitanja i stvara od nje glavni odgojni imperativ, a niti njegovo precenjivanje dečijeg iskustva. To se osobito opaža u njegovom i suviše malom uvažavanju sistematskog znanja i udžbenika. Jasno je takođe, da vaspitanje ne sme nikada gledati samo na vaspitanje čoveka kao pojedinca, nego je potrebno uvek težiti da vaspitamo čoveka i za društvenu zajednicu i da ga uvodimo u društvene zadatke. Ruso je takođe grešio u primeni vaspitnog metoda, jer je previše očekivao od samostalnosti deteta, od njegovog samostalnog rada i mišljenja, te je premalo dolazio do izražaja vaspitačev autoritet. Iako j e tražio od roditelja, da detetu poklone svu vaspitnu brigu, sam je svoga idealnog vaspitanika istrgao iz društvenog života. Njegovi pogledi o ženi i ženskom odgoju očito su nazadni.
Najočitija protivrečnost Rusoovog učenja u vaspitanju jesu: Ruso zahteva, da vaspitanje apsolutno vodi računa o prirodi deteta i njegovom razvoju, dok je ujedno sam iskonstruisao sliku toga razvoja; Ruso zabranjuje da vaspitanika uvodimo u kulturu, a ujedno ga sam upoznaje s kulturnim napretkom; iznosi da treba početi s umnim i moralnim vaspitanjem nakon dvanaeste godine, a s moralnim iza petnaeste, dok sam počinje s time već ranije; zabranjuje uticaj na razvoj deteta, dok ujedno očekuje od vaspitača vrlo mnogo; zahteva, da se žena u svemu podređuje mužu, dakle takođe i u mišljenju, dok ujedno ističe, da ga umno ne dostiže.
Bez obzira na sve nedostatke, Ruso je vrlo snažno uticao na tadašnju i kasniju pedagogiju, on se grčevito opirao skolastičkoj nastavno-vaspitnoj ukrućenosti u sadržaju i metodama, te se oduševljavao za odgojni demokratizam. Njegovo izrazito psihološko shvatanje načela: vaspitanje treba da je u skladu s prirodom, njegov zahtev za povezivanjem nastave sa okolinom i iskustvima djeteta, s njegovim životom, njegovo naglašavanje aktivnosti djeteta, nega čula, otklanjanje suvoparnog nastavnog mehanizma i oduševljavanje za realističko obrazovanje, za fizičko i radno vaspitanje, za vaspitanje čoveka, ukratko njegovo duboko i iskreno poštovanje ličnosti deteta — sve su to stvari, koje su prešle u najbolju vaspitnu tradiciju, iako je istina, da je Ruso već pokoju ideju našao kod Locka.

Literatura

Žlebnik Leon:˝Opšta istorija školstva i pedagoških ideja˝
Zaninović Mate:˝Pedagoška hrestomatija˝
Grandić Radovan:˝Uvod u pedagogiju˝
www.wikipedia.org

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD